Фудбал који не зна за године

Фудбал, као најважнија споредна ствар на свету, спаја људе свих вера, нација и других опредељења и категорија. Један локални пример доказује да фудбал спаја и људе свих година, као и то да су године само број које су споредне пред вољним моментом. Већ неколико деценија десетак упорних Куљана сваке недеље игра фудбал, и то је традиција која није поклекла под бременом времена, обавеза и вишеструко убрзаног темпа живота. Један од иницијатора овог фудбалског надметања и дружења јесте Зоран Рашковић, који, и поред својих тренерских обавеза у каратеу, стиже да испуни своју дужност у виду љубави према фудбалској игри и пријатељству. Рашковић је рекао да ова прича траје неколико деценија и да физичка активност, смех и дружење заједно представљају најбољи могући лек за сваког човека.

„Ова прича је почела из неког приватног дружења, а прве фудбалске партије одигране су 1980. године у Машинској школи. Играли смо тамо, затим у Петефи школи, једно десет година смо ишли у Куцуру и Савино село, а овде смо већ једно петнаест година. Ако вам кажем да је просек година 65, то је опет податак који нешто говори. Играмо суботом, овде имамо коректне услове и искористио бих ову прилику да се захвалим директорки школе што нам је изашла у сусрет да користимо овај термин. Окупља нас љубав према фудбалу и спорту, а имамо и човека који сваке суботе већ двадесет година долази из Новог сада, те је онда јасно колика је то љубав и жеља према фудбалу и спортом уопште у питању. Играмо два пута по пола сата, са паузом од 5-10 минута, али обавезно пре фудбала орибамо ову салу, јер прашина која се накупи зна да изазове озбиљне повреде. Није битно ко ће победити, већ је битно да се дружимо и да чувамо то пријатељство. Ових сат времена што проведемо овде много значе за здравље и ниједан лек не може ово да замени. Није то само фудбал, то је и смех, дружење и шала, некад зна да буде и свађе, али све се на крају заврши како треба“.

Зоран Јауковић је Куљанин који већ двадесет година живи у Новом Саду. Ипак, ни удаљеност у километрима не спречава да га да дође у родни град и да посвети своје време фудбалу и пријатељству. Такође, Јауковић изражава жаљење што на теренима нема онолико деце колико их је било у протеклим деценијама:

„Пошто ја живим у Новом Саду већ двадесет година, долазим до Куле како би испоштовао овај термин и ове људе. Мој главни покретач је љубав према фудбалу и ништа друго. Борба је увек присутна и увек постоји када је фудбал у питању, али је другарство много битније и ми се дружимо и ван фудбала. Идемо заједно на прославе и рођендане, а баш после овог термина идемо код једног од наших играча, Здравка Вујића, који је постао деда по трећи пут. Проблеми постоје, а то је пре свега бројност, јер, кад се неко од ових људи повреди, увек фали један играч, ког нема шансе да нађемо. Ми сви имамо у распону од 50 до 70 година и тешко је наћи замене, за разлику од неких других времена, када су терени били препуни играча.“

Најстарији члан ове јединствене фудбалске дружине јесте Милојко-Мићо Богдановић, човек који је оставио трага у фудбалском животу кулске општине. Богдановић каже да њему веома лично значе ови фудбалски двобоји, с обзиром да фудбал најбоље спаја људе и ствара пријатељства за читав живот:

„Мени веома значи овај термин, с обзиром да сам недавно напунио 70 година и с обзиром да сам се у животу бавио фудбалом, наставио сам са овим спортом да се бавим захваљујући овом термину. Ово друштво је сигурно 15-20 година у континуитету заједно и планирамо да и даље играмо докле год нам здравље дозвољава. Ја сам се бавио фудбалом, како играчки, тако и као тренер, а када сам отишао у пензију, рекреативно сам се активирао, како би попунио празнину у животу и како би одржавао своју кондицију и своје здравље у нормалним оквирима“.

Према доступним подацима, најстарији фудбалер у професионалним водама је Јапанац Казујоши Миура, који у 56. години професионално наступа за екипу Јокохама. Ипак, гледајући по годинама, Миура би у овој дружини био један од млађих чланова. На крају, порука ових људи је једна и јединствена: сви су добродошли, без обзира на година, потребна је само воља и љубав према фудбалу и дружењу. А, можда, једног дана, и Казујоши Миура дође. Никад се не зна, а чуда су увек могућа. До тада, нека здравље и срећа прате ове фудбалске зналце, који својим примером дају веома вредне лекције. Играј фудбал, буди срећан.

Извор: Q-media